Awesome History of the Electric Guitar - dokumentarac

Gitarska pojačala

Gitarsko pojačalo je električni uređaj koji električni signal s magneta električne ili akustične gitare pretvara u audio signal.

Prva pojačala nastala su u ranim 1930-im kao proizvod primene ispravljačkih cievi i elektrolitskih kondenzatora u elektronici, što je dovelo do skore izrade ekonomičnih napojnih jedinica i osnovnog polazišta za izradu pojačala. Opštoj potražnji i upotrebi pojačala uveliko je zaslužan i Leo Fender kada je 1949. godine predstavio svoj Fender Telecaster model električne gitare. U početku gitarska pojačala su se koristila za pojačavnje zvuka akustičnih gitara. Naročito između 1930-ih i 1940-ih tokom popularnosti havajske muzike za ozvučenje havajskih gitara. Jasno je da su ta prva pojačala bila samo osnovno dizajnirana, i slabije snage. Do '50-ih godina retko koje da je prešlo snagu od 15-tak W. Ipak, svojom pojavom na muzičkom tržištu otvorila su jedan novi pravac u pristupu i poimanju muzike. Kako su se muzika i ukusi menjali, tako su mnogi muzičari eksperimentišući težili ka drugom, i drugačijem. S početnog klasičnog, melodičnog tona, muzičari 1960-ih teže ka izobličenijem (distorziranom) tonu. Tako se smatra da je prvu zvučnu distorziju uradio Dave Davies gitarista grupe The Kinks pomoču tzv. sistema štapa i kanopa. U suštini spojio je izlaz jednog s ulazom drugog pojačala, tako da je prvo (opterećeno) glumilo predpojačalo drugome. Genijalna zamisao koja dizajnerima nije pala na pamet. Kasniji modeli inspirisani ovom idejom za modeliranje efekta zvuka imaju ugrađena predpojačala, ili se kao dodatak koristila fuzz pedala. Gitarska pojačala s standardnim efektom distorzije činila su 3/4 ukupnog broja modela pojačala.

 

Najbitnija obeležja razlika pojačala za električnu gitaru u odnosu na standardna audio-pojačala su:

    Smanjenje širine pojasa frekvencije od instrumenta (za razliku od Hi-fi pojačala čija je svrha pokriti najširi spektar zvučnih frekvencija, od 20 Hz do 20 KHz)

    Gitarska pojačala imaju visoku dinamiku i sposobnost vraćanja puls signal direktno gitari, tako da je spriječeno slanje nekompresovanih signala.

    U glavi pojačala mogu biti ugrađeni razni modulatori zvuka, kao što su: reverb (sklop koji u trenutnom prostoru simulira eho/jeku), vibrata ili tremolo (interni oscilator koji modulira amplitudu ulaznog signala i tako na svojstven način modulira zvuk) i drugi.

    Kućište pojačala obično je izrađeno od drveta i obloženo s tkaninom, a uglovi su pojačani zaštitnim metalnim delovima.

Gitarska pojačala se proizvode u dva oblika: prvi, half-stack modeli gde glava pojačala s elektronikom i kabinet sa zvučnicima su dizajnerski dve odvojene i zasebne komponente, odnosno full-stack modeli s dva zvčna kabineta, i drugi model, ako je sve grupisano unutar jednog zajedničkog kućišta koje nazivamo kombo modeli pojačala.

Kao što je već rečeno gitarska pojačala su proizvedena u dva oblika: kombinirajuća i kombo modeli pojačala. Kombinirajući model znači kombinaciju koja sadrži glavu pojačala i kabinet s zvučnicima dizajnerski odvojeno. Glava pojačala sadrži elektroniku koju u osnovi čini: pretpojačalo i pojačalo, dok zvučnički kabinet je zasebna kutija u kojoj su smešteni zvučnici. Kombo model pojačala podrazumeva da su obe komponente (glava i zvučnik) smeštene u jedan zajednički okvir. Ovakav model pojačala ima najmanje jedan 1/4" (TRS konektor) ulaz za spajanje električne gitare, a može imati i još dodatnih ulaza za spajanje raznih efekata kao što su: reverb, kompresija i drugo. Zatim, spoj za spajanje dodatnih zvučnih kabineta. U nešto manjoj praksi imamo dizajnirane modele pojačala s mogućnosti RCA stereo spajanja što omogućava povezivanje CD playera, prenosnog media playera, ili nekog drugog izvora zvuka s pojačalom. Ili, modeli s 1/4" priključkom za slušalice, što muzičaru omogućava bez ometanja upotrebu pojačala u kući. Neki pak kombo modeli pojačala imaju izlaz za spajanje na PA sisteme, miksetu, ili za spajanje na drugo pojačalo. U većini stilova rock i blues muzike gitaristi retko koriste ove mogućnosti, jer se smatra da ton iz pojačala kabineta zvučnika ima sebi svojstvenu boju i toplinu.

Modele pojačala s zasebnom glavom pojačala koja se obično nalazi na vrhu jednog ili više zvučnih kabineta zovemo "stack" odnosno "full stack" pojačala. Na ovom popisu svakako su i modeli glava pojačala koji uz standardne ulaze imaju i dodatni ulaz za mikrofon (što nije često pružena opcija, a čije ograničenje upotrebe zavisi o modelu napajanja), i prepozna se po tro - pinskom XLR konektoru. U daljem popisu gitarskih pojačala nalaze se tranzistorski modeli, koji su od cevnih modela lakši u težini, i manje su tržišne cene. Njih muzičari bluesa i rocka izbegavaju jer cevna pojačala kako je rečeno, imaju svoj specifični ton, kojeg tranzistorski modeli ne mogu proizvesti. Cevna pojačala su teža i skuplja od tranzistorskih, a njihovo održavanje iziskuje potrebu periodičnog menjanja cevi i re-bias (ujednačavanje napona) izlaznih cevi. Zbog toga su neke kompanije dizajnirale modele koji ne trebaju ovakav vid održavanja, već su modeli pojačala koji su dizajnirani kombiniranom ugradnjom cevi i tranzistorske tehnologije. Najnoviji skok u dizajnu pojačala očitava se u razvoju i primjene mikroprocesora i digitalne obrade signala, te primene "modelirajućih modela pojačala" koja su se razvila u kasnom '90-im godinama. Ovi modeli mogu simulirati zvukove raznih drugih poznatih cevnih modela pojačala, mada nisu tako dizajnirana. Zatim, tu su i modeli pojačala s procesorima i sofverom koja uspješno oponašaju zvuk klasičnih pojačala.

Muzičarima je na izbor dostupan široki spektar modela pojačala od kojih su neki dizajnirani za opštu upotrebu, neki za upotrebu specifičnih instrumenata, ili za reprodukciju specifičnih zvukova.

Delimo ih u dve grupe: pojačala prema nameni, i prema modelu pojačanja.

Prema namjeni

    Standardno gitarsko pojačalo ponekad dizajnirano s vibrato i reverb efektom, prepoznatljivo je po toplom i čistom zvuku. Standard modeli pojačala kao npr. iz Fender "Tweed" serije često se koriste u tradicionalnoj blues ili country muzici, ali su isto tako popularni i među muzičarima koji neguju indie i alternativni stil muzike.

    Pojačala za klavijature u početnoj zamisli bila su dizajnirana kao klasična pojačala, da bi se sa promenom stila muzike pojavili novi modeli koji su u sebi imali efekt distorzije. Ovakvi modeli pojačala ponekad kao dodatak imaju i on-board mikser koji klavijaturisti daje mogućnost korištenja više klavijatura.

    Hard-rock pojačala po definciji imaju predviđeno predpojačalo s neophodnim kontrolerima: efekta distorzije za sve oblike i vrste zvuka, kao i filtere tona. U praksi to znači da uz naglašeni efekt distorzije gitarista otvori i pot gaina (čvrstine) blizu maksimuma. Jedan od najpopularnijh predstavnika za ovakav stil glazbe su modeli Marshall pojačala, koji se koriste u širokom spektru i drugih žanrova glazbe poput: pop-rocka, punk rocka, heavy metala i slično.

    Akustična pojačala svojim dizajnom su zamišljena tako da upotrebljena s instrumentima koji u sebi imaju ugrađen mikrofon ili piezo magnet reprodukuju akustičan, čist i transparentan ton. Inače, u osnovi su jako slična pojačalima za klavijature.

    Pojačala za bas gitaru su specifično dizajnirana pojačala za kvalitetnu reprodukciju niskih tonova. Nastala su kao potreba/odgovor usavršenim gitarskim pojačalima jer se klasični (onda zvani) uspravni bas zvukom više nije mogao nositi s njima. Današnji modeli bas pojačala daleko su dizajnerski napredovala: imaju ugrađen kompresor koji štiti pojačalo pri sviranju na višoj snazi, ili imaju direktan izlaz za spajanje bas signala u miksetu. A zbog specifičnih temperaturnih uslova koji vladaju unutar pojačala rešenje se pronašlo u pasivnim ili kombo hladnjacima. Zbog toga su od gitarskih modela puno teža.

Prema modelu pojačanja

Modeli cevnih pojačala do uvoda tranzistorskih 1970. godine, superiorno su dominirali muzičkim tržištem. U stvari, uprkos velikoj prednosti tranzistora, njihova popularnost za razliku od nekih drugih cevnih uređaja kao TV-a, koji je danas slobodno rečeno de-mode konstantno održala. Razlog tome je njihov jednostavan dizajn, kojeg u principu čini predpojačalo s barem dve triode. Princip rada je taj da jedan signal preko pota za ton bude prebačen u druge segmente pojačala. Ostali signali trioda razdvajaju se prema kontrolnoj lampi i sklopnom prekidaču (on/off) na pojačalu. U modele predpojačala i pojačala većinom su ugrađene ECC83/12AX7/7025, a na izlazu EL34/6CA7/KT77 ili 6L6/KT66 modeli vakuumskih cevi. U svetu zbog različitog sistema označavanja poznata su kao: "tube powered" ili "valve powered". Uglavnom misli se na isti model proizvoda. I Leo Fender je dizajnirao modele cevnog pojačala s 6V6 cevi, ali je ubrzo ugrađivao model 6L6 cevi jer su pojačala imala bogatiji i žešči zvuk.

    Cevna pojačala u principu rade po izvedbi prostog električnog kruga kojeg štiti transformator niskog napona. Ovim modelima pri slabijem naponu vakuumske cevi na izlazu se stvori opterećenje koje automatski oduzima potrebnu radnu snagu. Kao produkt stvara se efekt izobličene kompresije zvuka. Kod Hi-fi uređaja tada se opaža negativno slabiji dinamički raspon, ali zato ova pojava kod gitarskog pojačala znači dobru kompresiju i dugo trajanje tona (dugi sustain).

    Tranzistorska pojačala su modeli nastali nakon izuma i primene tranzistora u elektronici. Što se tiče dizajna, u osnovi su to manji modeli prilagodljivi za kućnu upotrebu i vežbe u manjem prostoru. Idealni su za prevoz. Od cevnih modela tranzistorska pojačala cenovno su nižeg razreda, a svoju primenu su našli kod muzičara koji pri izražavanju svoje muzike preferiraju čistiji zvuk, bez primesa distorzije.

    Modelirajuća pojačala su modeli pojačala koncipirani na primeni digitalne tehnike. Tako dizajnirana imaju mogućnost modeliranja i simulacije zvuka, što im pri ozbiljnijem radu u studiju, ili na sceni, daje prednost pred drugim modelima. Princip rada se sastoji u tome da se pomoću digitalnog zvučnog procesora ulazni analogni signal pretvori u digitalni. U biti ovi modeli uspešno kopiraju i simuliraju rad tranzistorskih i cievnih modela pojačala, što nailazi na negodovanje iskusnijih gitarista koji smatraju da stvarne zvučne kabinete u fazi kreiranja zvuka ne može zamijeniti nikakva digitalna tehnika.

    Hibridna pojačala su najsavremeniji model različitih izvedbi. Najčešće su dizajnirana tako da predpojačalo jeste/ima oblik cevi koje ne prekida maksimalnu amplitudu nego ostane u toj visini, i kao rezultat takvog signala stvori kompresiju koja reprodukuje puniji overdrive zvuk. Otporniji su od tranzistorskih modela jer pojačani signal kroz tranzistorsku tehniku proslede direktno zvučnicima, a da im pri tome sama snaga nije bitna.

Gitarske čivije II

Kod mehanizma čivije, pužni par obezbeđuje stepen prenosa od 14:1. Verzije sa 18:1 odnosa takođe postoje, daju bolju preciznost kod finog podešavanja štima zbog sporijeg natezanja žice.
Postoji nekoliko vrsta sistema čivija:
1. Na klasičnim gitarama (sa najlon žicama), zupčanici su uglavnom izloženi, žice su namotane na valjke unutar žlebova u glavi.
2. Na gitarama sa metalnim žicam, uključujući "Folk" akustične gitare i električne gitare, zupčanici su uglavnom smešteni u zatvorenim kutijama sa stalnim podmazivanjem.         pravougaona glava , 2 reda pinova 3 (ili 6 pinova za 12 - gudačkih gitara ) se nalaze na većini " Folk " i "Jazz" gitarama i na Gibson Les Paul gitare ;
3. Na bas gitarama, gde je niska tenzija izuzetno visoka, veće je opterećenje čivija u odnosu na čivije koje se koriste na gitarama. Bas čivije generalno karakteriše veći potenciometar nego kod gitarskih čivija. Sistem prenosa kod bas čivija, najčešće je u odnosu 20:1. Izloženi zupčanici su mnogo češći u premijum bas gitarama.

Od 1950. godine performanse gitara su evoluirale, a agresivna upotreba Tremolo ručke postala široko rasprostranjena. Međutim, originalne čivije nisu mogle da izdrže iskušenja konstantne promene tenzija žice, tako da je instrument nakon koristećenja tremola nekoliko puta, vrlo brzo bio van štima. Nekoliko proizvođača, uključujući Grover i Flozd Rose, uveli su novi dizajn, obično nazvan “zaključane čivije”. Takve čivije imaju dodatni mehanizam koji “zaključava” žice i stabilizuje tenžiju tokom korišćenja tremola. Međutim, takve čivije su dostigle ograničen uspeh, uglavnom zbog njihove cene.

Imajte na umu da je na nekim gitarama, kao što su one sa Floyd Rose sistemom, podešavanje štima se može sprovoditi microtuning potenciometrima koji nalaze na kobilici gitare. U tom slučaju, kompletan mehanizam čivija ne mora da se ugrađuje, dok se pojedini modeli gitara prave i bez glave(headless).

Isto tako, gitare i basevi "bez glava", posebno onih dizajniranih od strane Steinberger i njihovih licenciranih verzija, kao što su Džek Hohner Bass, i nelicenciranih imitacija kao što je Vashburn Bantam, imaju čivije na kraju tela. Steinberger i Hohner zahtevaju specijalističke žice sa duplim krajevima, dokVashburn Bantam može da koristi standardne.

Gitarske čivije I

Čivije (mehanički štimeri) je aparat sa zupčanicima za podešavanje gudačkih muzičkih instrumenata podešavanjem napetosti žice. Čivije se koriste na mandolinama, gitarama, kontrabasu itd, i obično se nalaze na glavi instrumenta. Čivije koje se koriste na violinama, violama , violončelima, Lutama, starijim Flamenko gitarama, Ukulelam itd, su poznati kao sistem sa klinovima. Klinovi koji prolaze kroz telo glave drže žicu u tenziji putem trenja izazvanog njihovom uskim oblikom i tenzijom same žice.

Tradicionalno, jedna čivija se sastoji od cilindra ili motovila, montiranih u centru sistema zupčanika kroz zupčanik, a potenciometrom ili "dugmetom" povezani su uz pomoć sistema prenosa pužni par. Motovilo ima rupu kroz dalju kraj prenosnika I kroz nju prolazi žica koja se obmotava oko motovila. Da bi se izvršila instalacija žice, ona se zateže okretanjem motovila pomoću potenciometra za podešavanje. Pužni par obezbeđuje prenos da se motovilo ne bi okretalo, već samo preko podešavanja potnciometra, takav način prenosa sile omogućava precizno podešavanje intonacije instrumenta.

Bendžo je specifičan zato što koristi drugačiji mehanizam pomoću sistema epicikličnih zupčanika - u ovom slučaju potenciometar I motovilo se rotiraju u istom pravcu. Nekoliko gitara (npr.originalni Gibson Firebird, rane Gibson gitare i Mario Maccaferri instrumenti) su koristili ovaj dizajn.

Gitarista podešava napetost različitih žica pomoću potenciometara do željenog štima gitare. Viša napetost daje višu intonaciju, manja tenzina ravniju ili nižu.

Vratovi električnih gitara

Vratovi kod električnih gitara  variraju u sastavu i obliku. Primarna mera za gitarske vratove je dužina skale, koja predstavlja dužinu žice koja vibrira od sedla glave do sedla na telu gitare. Tipična Fender gitara koristi dužinu od 25,5 inča, dok Gibson gitare koriste dužinu od 24.75 inča u svojoj Les Paul verziji. Iako se dužina skale kod Les Paul-a često opisuje kao 24,75 centimetara, ona je varirala tokom godina od čak pola inča.

Pragovi su proporcionalno pozicionirani dužini skale - tako da što je dužina skale kraća, smanjivaće se i razmak između pragova. Mišljenja se razlikuju u pogledu efekta dužine skale na ton i osećaj tokom sviranja. Popularno je mišljenje da duža skala doprinosi većoj amplitudi. Izveštaji o ovom osećaju tokom sviranja se u velikoj meri komplikuju zbog mnogih faktora koji su uključeni u ovu percepciju. Debljina žice i projektovanje, izgradnja vrata i tenzija, podešavanje gitare, svirački stil i drugi faktori doprinose subjektivnom doživljaju sviranja ili osećaju.

Vratovi su opisani kao Bolt-on(šrafljen), set-in(lepljen), ili neck through(kroz telo) u zavisnosti od toga kako se spajaju sa telom gitare. Set-in vratovi se lepe na telo u fabrici, smatra se da imaju topliji ton i veći sustain(trajanje note), to je tradicionalni tip zgloba. Lav Fender je pionir Bolt-on tehnike vezivanja vrata za telo gitare, takva vrsta veze olakšava prilagođavanje i zamenu. Set-through tehnika obuhvata pravljenje vrata koji prolazi kroz sredinu tela gitare iz jednog dela, tim se postize dosta duži sustain i  toplina tona. Dok se set-neck vrat može pažljivo odlepiti od strane kvalifikovanih majstora, bolt-on se mogu jednostavno odvrnuti, neck-through dizajn je teško ili čak nemoguće popraviti u zavisnosti od oštećenja gitare. Istorijski gledano,bolt-on tehnika vezivanja je više popularan zbog jednostavnost instalacije i podešavanja. Neki proizvođači, konkretno najviše Gibson, u  svojim modelima nastavljaju da koristite set-neck tehniku. Neck-through tela su češća kod bas gitara.

Materijali za vrat gitare su odabrani za dimenzionalnu stabilnost i krutost, a postoje tvrdnje da utiču na ton. Tvrdo drvo je poželjnije i na vrhu liste su  javor, mahagoni i jasen. Vrat i fingerboard može biti napravljen od različitih materijala, kao što je vrat od javora sa fingerboard-om od ružinog drveta ili ebonija. Tokom 1970. godine dizajneri su počeli da koriste egzotične veštačke materijale kao što su aluminijum, ugljenična vlakna i ebonol. Poznati  proizvođači ovih neobičnih materijala su Džon Veleno, Travis Bean, Geoff Gould i Alembic.

Pored mogućih prednosti  u konstrukciji, neki misle da je u odnosu na rastuće cene retkog drveta za instrumente, veštački materijali mogu biti ekonomski bolje i više ekološki iskorišćeni. Međutim, drvo ostaje i dalje popularano u proizvodnji instrumenata, mada ponekad u kombinaciji sa novim materijalima. Vigier gitare, na primer, koriste drveni vrat pojačan ugrađivanjem lakih, ugljeničnih vlakana umesto uobičajenog težeg čelika za podesive čelične šipke(truss rod). Postoje vratovi,  napravljeni u potpunosti od karbonskih vlakana, i oni  se uklapaju  u postojeći Bolt-on sistem na instrumentima.

Nekoliko oblika vratova se pojavljuju na gitarama, uključujući i oblike poznata kao C vrat , U i V vratovi. Oni se odnose na poprečni presek oblika vrata (posebno blizu gornje kobilice). Postoje nekoliko veličina žica  za pragove. Kod tradicionalnih svirača često se preferiraju tanki pragovi, dok kod gitarista koji sviraju metal ili shred deblji pragovi(jumbo frets). Tanki pragovi se smatraju boljim za sviranje akorada, dok debeli pragovi omogućavaju solo gitaristi da se tehnika „bending“ (savijanje) lakše izvede.

Električna gitara sa sklopivim vratom se zove "Foldaxe" i projektovan je i izgrađen za Chet Atkins-a od strane Roger C. Field-a. Kompanija Steinberger je razvila liniju egzotičnih instrumenata od ugljeničnih vlakana bez headstocks-a (glave vrata), pa se podešavanje vrši na mostu umesto na čivijanma na glavi.

Vrste fingerboard-a moge varirati koliko i vrste vratova. Fingerboard površina obično ima poprečni presek, radijus koji je optimizovan za smeštaj i kretanje prstiju za različite tehnike sviranja. Fingerboard Radius obično kreće od skoro ravne površine (veoma veliki radijus) do radikalno zaobljenog (mali radijus). Stari Fender Telecaster ima tipičan mali radijus od oko 7 centimetara. Neki proizvođači su eksperimentisali sa dizajnom pragova, rasporedom, brojem pragova i modifikacijama površine fingerboard-a iz raznih razloga. Neke inovacije su imale za cilj da poboljšaju svirljivost po ergonomskim standardima, kao što su Varmoth gitare skoro pa kruđnog poluprečnika fingerboard-a. Scalloped, usečen fingerboard je dodatno poboljšao microtonalnost tokom brzih Legato pasaža. Zakrivljeni (Fanned) pragovi omogućavaju da svaka žica ima optimalnu tenziju tokom sviranja i poboljšanu muzikalnost instrumenta. Neke gitare nemaju pragove (fretless), a druge, poput Gittler gitara, nemaju vrat u tradicionalnom smislu.

Magneti električne gitare

U odnosu na akustičmu gitaru, koja ima šuplje telo, električne gitare su dosta tiše kada  se okidaju žice, električne gitare stoga zahtevaju gitarsko pojačalo. Kada okidamo žice na eletkričnoj gitari vibracije žica proizvode signal koji generiše malu električnu struju u flo finim namotajima žice u samim magnetima. Signal prolazi kroz potenciometre tona i jačine zvuka do izlaznog priključka, a preko kabla do pojačala. Indukovana struja je proporcionalna faktoru kao što je gustine žica i količina vibracija nad magnetom.

 U većini slučajeva magnetni navoji moraju biti izolovani od svake vrste vibracija koje ne dolaze od žica gitare, stoga se navoji oblažu u vosak, lak ili epoxi kako bi se sprečio efekat mikrofonije.

 Zbog svojih prirodnih induktivnih kvaliteta, svi magneti imaju tendenciju da pokupe ambijentalne vibracije, obično neželje elektromagnetne smetnje ili EMI. Dobijeno brujanje je posebno jako sa magnetima sa jednim kalemom, a otežavajuća činjenica je da su mnoge stare gitare nedovoljno zaštićene protiv elektromagnetnih smetnji. Najčešći izvor smetnji je 50 ili 60 Hz brujanje iz sistema za prenos električne energije (kućne instalacije, itd). Pošto skoro sva pojačala i audio oprema u vezi sa električnim gitarama moraju biti priključeni na struju,  brujanje i dalje predstavlja tehnički izazov da se smanji ili eliminiše.

Magneti sa dvostrukim kalemom ili "Humbucker" magneti su konstruisani kao način da se smanji ili suprotstavi neželjenim brujanjima. Humbuckers imaju dva namotaja suprotnih magneta i električne polarnosti za proizvodnju diferencijalnog signala. Elektromagnetna buka koja pogađa oba kalema jednako pokušava da jedan signal gura ka pozitivu na jednom kalemu i prema negativu ka drugom, koji zajedno poništavaju buku. Dva namotaja su namotani u fazi, tako da se njihov signal sabira. Ova visoko kombinovana induktivnost dva namotaja dovodi do bogatijeg, "debljeg " tona Humbuckera.

Piezoelektrični magneti koriste "sendvič " od kvarcnog kristala ili drugog piezoelektričnog materijala koji se obično stavlja ispod sedla preko kojih prelaze žice na kobilici. Ovi uređaji reaguju na promene pritiska sa svih vibracija u ovim specifičnim tačkama. Optički magneti su vrsta magneta koji mogu da osete i niske vibracije žice i tela instrumenta pomoću infracrvenog LED svetla. Ovi magneti nisu osetljivi na EMI.

Neke "hibridne" električne gitare su opremljene dodatnim mikrofonom, piezoelektričnim, optičkim, ili drugom vrstom tranducera da najpribližnije predstave akustiku i prošire paletu zvuka instrumenta.

Konstrukcija kobilica gitare

Bridge(most, kobilica) i Tailpiece (držač za žice) sistemi

 Bridge i tailpiece, dok služe odvojenim svrhama, blisko sarađuju da utiču na sviranje, stil i ton gitare. Postoje četiri osnovna tipa most/telo sistema na električnim gitare. U okviru ova četiri tipa postoje mnoge varijante.

1. Hard-tail

Hard-tail most vezuje žice na ili neposredno iza samog mosta(kobilice), i sa druge strane sigurno pričvršćuje žice na vrhu instrumenta. Ovaj sistem je uobičajen gitarama poput Gibson Les Paul, Paul Reed Smith modela, i na gitarama poput Music Man Albert Lee i Fender gitare koje nemajo vibrato kobilicu.

2. Floating(plivajući) Tailpiece

Floating ili trapez tailpiece (kao kod violina) se vezuje za telo na bazi gitare. Oni se pojavljuju na Rickenbacker, Gretschs, Epiphone gitarama kao i na raznim Archtop jazz gitarama.

3. Vibrato/Tremolo ručica (Vibrato/Tremolo arm)

Na slici 1.  je tremolo ruka ili vibrato tailpiece stil bridge/tailpiece sistem, koji se često Whammy bar ili Tremolo. On koristi polugu (vibrato ručicu) vezanu za kobilicu koji se privremeno olabavi ili zategne žice da promeni intonaciju. Gitarista može da koristi ovo da stvori vibrato ili Portamento efekat. Rani sistemi su često bili nepouzdani, tako da su posle korišćenja vibrata gitare lako gubile štim. Oni su takođe imali ograničen opseg nivoa do kojeg je mogla da se menja nota. Kasniji Fender dizajn je bio dosta bolji, ali Fender održava patent na njih, tako da su druge kompanije koristile starije konstrukcije tokom mnogo godina.

Slika 1.

Sa istekom Fender Stratocaster patenta na vibrato sistem, razna poboljšanja na ovu vrstu unutrašnjeg, multi-spring(opruge) vibrato sistema su sada dostupni. Floyd Rose(Slika 2.) je kompanija koja je predstavila jedno od prvih poboljšanja na vibrato sistemu, kada je u kasnim 1970-tim eksperimentisala sa "zaključavanjem" gornjeg i donjeg mosta. Takav mehanizam je uspešno sprečavao da se gitara raštimuje, čak i pod teškom upotrebom vibrato sistema.

Slika 2.

4. String-through body (žica kroz telo)

Četvrti tip sistema koristi vezivanje žica, koje prolaze kroz telo gitare za leđa instrumenta. (Slika3.) Žice prolaze preko mosta na kojima su sedla, zatim kroz rupe na telu. Žice su obično usidrene u mestu na poleđini gitare metalnim prstenovima. Mnogi veruju da ovaj dizajn poboljšava sustain (trajanje tona) i boju kod gitara. Nekoliko primera žica-kroz telo gitara su Fender Telecaster Thinline, Telecaster Deluxe, B.C. Rich IT Varlock i Mocking Bird, Schecter Omen 6 i 7 serije.

Konstrukcija električnih gitara

Konstrukcija i izgradnja električnih gitara varira kako na obliku tela, i konfiguracije vrata, tako i na mostu(kobilici) i konstrukciji magneta. Međutim, neke funkcije su prisutne na većini gitara. Slika 1. prikazuje različite delove električne gitare . Glava gitare ( 1 ) sadrži glavu sa čivijama ( 1.1 ) , koji koriste pužni par sistem za podešavanje. Gornja kobilica ( 1.4 ) je tanak prag nalik na traku i pravi se od metala, plastike, grafita ili kosti, podržava žice na kraju tela instrumenta. Pragovi ( 2.3 ) su tanke metalne trake koje zaustavljaju žice na odreženom tonu kada je gitarista pritiska. Podupirač vrata ( 1.2 ) je metalna šipka (obično podesiva) koja suprotstavlja napetost žica da bi zadržao vrat u ravnom položaju. Markeri položaja ( 2,2 ) su obeležja tonova na fingerboard-u, zarad lakše orijentacije tokom sviranja.

Slika 1.

Vrat i fingerboard ( 2.1 ) se produžuju iz tela. Na spoju vrata i tela( 2.4 ), vrat se vezuje za telo ili lepljenjem ili šrafljenjem. Telo ( 3 ) je obično napravljen od drveta sa čvrstim, polimer lak finišom. Žice vibriraju u magnetnom polju od magneta ( 3.1 , 3.2 ) proizvode električnu struju u namotaju koja prolazi kroz kontrole tona i glasnoće (3.8) sa izlaznim priključkom. Neke gitare imaju piezo magnete, pored ili umesto, standardnog električnog magneta.

Neke gitare imaju fiksni most(kobilicu) ( 3.4). Drugi imaju opruge zašrafljene na most i zovu se vibrato bar, tremolo bar, ili Vhammi bar. Takva kobilica omogućava gitaristi da menja nivo tonaliteta jedne note ili akorda na gore ili dole. Plastični pickguard(zaštitnik od trzalice) na nekim gitarama štiti telo od ogrebotina ili obuhvata kontrolu šupljinu koja drži najveći deo električne instalacije.

 

 

Stepen do kojeg izbor drveta i drugih materijala u čvrstom telu gitare (3) utiče na zvučni karakter je sporna. Mnogi veruju da je veoma značajno, dok drugi misle da razlika između karatkera zvuka je suptilna. U akustične gitare i Archtop gitare, izbori drveta jasnije utiču na ton.

Tipična drva za izradu gitara od punog drveta obuhvataju drvo Jove (Daje svetliji ton, ali dobro zaobljen), Jasen (Slično Jovi, ali sa izraženijim visom i niskim frekvencijama), Mahagoni (Tamniji, topliji ton sa izraženim sustain-om), Topola(slično Jovi), Lipa (Veoma neutralna),  Javor (veoma svetao ton) je takođe popularano drvo za telo, ali je veoma teško. Iz tog razloga se često stavlja kao "top " na gitari koja je napravljena prvenstveno od drugog drveta. Jeftinije gitare su često napravljeni od jeftinijieg drveta, kao što su šperploča, Bor ili Agathis - nisu pravo puno drvo i mogu da utiču na trajnost i ton. Iako je većina gitara napravljena od drveta,  može da se koristiti bilo koji materijal. Materijali kao što su plastika, metal, pa čak i karton su korišćeni u nekim instrumentima.

Izlazni priključak gitare obično daje mono signal. Mnogi gitare sa aktivnom elektronikom koristite poseban potenciometar sa dizalicom sa pomoćnim kontaktom koji se koristi za stereo. Ove gitare koriste dodatni kontakt da isključi uzemljenje sa baterijom ne bi li povećao trajanje baterije kada je gitara isključena. Standardni gitarski kablovi koriste visoku impedansu 1/4 inča (6,35 mm) mono utikač.

Nekoliko vrsta gitara poseduju stereo izlaz. Na primer Rickenbacker gitare opremljene Rick -O- Sound-om. Postoji niz načina kako "stereo" efekat može biti realizovan. Obično, ali ne isključivo, stereo gitare sprovode struju magneta vrata i kobilice odvojeno na poseban izlaz na gitari. Stereo kabel onda sprovodi svaki signal ka svom lancu signala ili pojačala. Za ove aplikacije, najpopularniji konektor visoke impedanse 1/4 inča utikač  vrh, prsten i rukav konfiguracija - takođe poznat kao TRS (tip, ring and sleeve) konektor. Neki studio instrumenti, posebno određeni Gibson Les Paul modeli, inkorporiraju konektor niskog otpora,  3-pinski KSLR konektor za uravnotežen audio. Postoje mnoge egzotične varijante povezivanja i konektori radi funkcije podrške hexaphonic magnetima ili za midi.

Električna gitara: početak

Ideja električne gitare nastala je oko 1920. godine, kad su se tražile mogućnosti da gitara bude glasnija i prisutnija. Ondašnji komercijalni i džez orkestri kao i studije za snimanje pozivali su proizvođače muzičkih instrumenata da naprave glasnije i jače gitare. Oko 1930. godine uvidelo se da se ovo može postići jedino uz električno pojačanje. Nova metoda naravno imala je i protivnika koji su smatrali da bi muzika time propadala. Prve električne gitare svirale su se u kantri, džez i bluz muzici.

Oko 1923. godine je Lojd Loar (Lloyd Loar) eksperimentisao sa elektromagnetnim konvertorima. Napravio je senzor koji je primao vibracije tela gitare i pretvarao u električne signale. Pošto su senzori bili prilično nepraktični, taj sistem nije imao veliki komercijalni uspeh.

Džordž Bjučemp (George Beauchamp) je zajedno sa Adolfom Rikenbejker (Adolph Rickenbacker) 1931. godine napravio zvukosnimatelj koji je primao vibracije direktno sa žica gitare. Zvukosnimatelj je stavio na jednu tzv. lapsteel ili havajsku gitaru. Nastao je osnovni princip današnjih električnih i time prva električna gitara. Patent za gitaru koja je nazvana frying pan(na srpskom: tiganj za pečenje), poslat je 1932 u Vašington na overu. U Vašingtonu imali su skeptiku prema novoj gitari, i kad je 1937 stigla overa, drugi proizvođači već su imali svoje modele električnih gitara, tako da patentiranje najzad nije ništa pomoglo.

Prva regularna serijska električna gitara bila je ES-150 (ES-150) iz 1936. godine od firme Gibson. ES-150 bila je namenjena kao džez-gitara. ES je stajalo electric spanish, manje zbog klasične „španske“ gitare nego zbog načina rukohvata nasuprot havajskim gitarama kao što je bila gitara od Bjučempa i Rikenbejkera. 150 je stajalo za ondašnju zvaničnu prodajnu cenu od 150 američkih dolara.

Sledeći korak bio je the Log (na srpskom: panj) iz 1941. godine od Les Pola. Les Pol je uzeo akustičnu gitaru, isekao je u sredini i tu ubacio elektromagnetni konvertor. Time su znatno redukovane reakcije vibracija električnih gitara. Ovim se stvorio pravac tzv. solidbody-gitarama, tj. gitare sa jednim telom.

Prvu električnu gitaru sa jednim ili masivnim telom (solidbody) napravili su 1948. godine Pol Bigsbi (Paul Bigsby) i kantri muzičar Merl Trejvis (Merle Travis). Ova gitara u raznim varijantama prodavala se do ranih 1960-ih.

Na osnovi gitare od Bigsbija i Trejvisa je Leo Fender 1950. godine napravio svoju esquire-gitaru, koju će nešto kasnije da preimenuje u telecaster (prvobitno ime je bilo broadcaster). Telekaster je prva električna gitara koja je ušla u masovnu proizvodnju. Telekaster slede Les Pol od Gibsona iz 1952. godine i stratokaster (stratocaster) iz 1954. godine, sa kojima konačno počinje era električnih gitara ."