Gitarska pojačala

Gitarsko pojačalo je električni uređaj koji električni signal s magneta električne ili akustične gitare pretvara u audio signal.

Prva pojačala nastala su u ranim 1930-im kao proizvod primene ispravljačkih cievi i elektrolitskih kondenzatora u elektronici, što je dovelo do skore izrade ekonomičnih napojnih jedinica i osnovnog polazišta za izradu pojačala. Opštoj potražnji i upotrebi pojačala uveliko je zaslužan i Leo Fender kada je 1949. godine predstavio svoj Fender Telecaster model električne gitare. U početku gitarska pojačala su se koristila za pojačavnje zvuka akustičnih gitara. Naročito između 1930-ih i 1940-ih tokom popularnosti havajske muzike za ozvučenje havajskih gitara. Jasno je da su ta prva pojačala bila samo osnovno dizajnirana, i slabije snage. Do '50-ih godina retko koje da je prešlo snagu od 15-tak W. Ipak, svojom pojavom na muzičkom tržištu otvorila su jedan novi pravac u pristupu i poimanju muzike. Kako su se muzika i ukusi menjali, tako su mnogi muzičari eksperimentišući težili ka drugom, i drugačijem. S početnog klasičnog, melodičnog tona, muzičari 1960-ih teže ka izobličenijem (distorziranom) tonu. Tako se smatra da je prvu zvučnu distorziju uradio Dave Davies gitarista grupe The Kinks pomoču tzv. sistema štapa i kanopa. U suštini spojio je izlaz jednog s ulazom drugog pojačala, tako da je prvo (opterećeno) glumilo predpojačalo drugome. Genijalna zamisao koja dizajnerima nije pala na pamet. Kasniji modeli inspirisani ovom idejom za modeliranje efekta zvuka imaju ugrađena predpojačala, ili se kao dodatak koristila fuzz pedala. Gitarska pojačala s standardnim efektom distorzije činila su 3/4 ukupnog broja modela pojačala.

 

Najbitnija obeležja razlika pojačala za električnu gitaru u odnosu na standardna audio-pojačala su:

    Smanjenje širine pojasa frekvencije od instrumenta (za razliku od Hi-fi pojačala čija je svrha pokriti najširi spektar zvučnih frekvencija, od 20 Hz do 20 KHz)

    Gitarska pojačala imaju visoku dinamiku i sposobnost vraćanja puls signal direktno gitari, tako da je spriječeno slanje nekompresovanih signala.

    U glavi pojačala mogu biti ugrađeni razni modulatori zvuka, kao što su: reverb (sklop koji u trenutnom prostoru simulira eho/jeku), vibrata ili tremolo (interni oscilator koji modulira amplitudu ulaznog signala i tako na svojstven način modulira zvuk) i drugi.

    Kućište pojačala obično je izrađeno od drveta i obloženo s tkaninom, a uglovi su pojačani zaštitnim metalnim delovima.

Gitarska pojačala se proizvode u dva oblika: prvi, half-stack modeli gde glava pojačala s elektronikom i kabinet sa zvučnicima su dizajnerski dve odvojene i zasebne komponente, odnosno full-stack modeli s dva zvčna kabineta, i drugi model, ako je sve grupisano unutar jednog zajedničkog kućišta koje nazivamo kombo modeli pojačala.

Kao što je već rečeno gitarska pojačala su proizvedena u dva oblika: kombinirajuća i kombo modeli pojačala. Kombinirajući model znači kombinaciju koja sadrži glavu pojačala i kabinet s zvučnicima dizajnerski odvojeno. Glava pojačala sadrži elektroniku koju u osnovi čini: pretpojačalo i pojačalo, dok zvučnički kabinet je zasebna kutija u kojoj su smešteni zvučnici. Kombo model pojačala podrazumeva da su obe komponente (glava i zvučnik) smeštene u jedan zajednički okvir. Ovakav model pojačala ima najmanje jedan 1/4" (TRS konektor) ulaz za spajanje električne gitare, a može imati i još dodatnih ulaza za spajanje raznih efekata kao što su: reverb, kompresija i drugo. Zatim, spoj za spajanje dodatnih zvučnih kabineta. U nešto manjoj praksi imamo dizajnirane modele pojačala s mogućnosti RCA stereo spajanja što omogućava povezivanje CD playera, prenosnog media playera, ili nekog drugog izvora zvuka s pojačalom. Ili, modeli s 1/4" priključkom za slušalice, što muzičaru omogućava bez ometanja upotrebu pojačala u kući. Neki pak kombo modeli pojačala imaju izlaz za spajanje na PA sisteme, miksetu, ili za spajanje na drugo pojačalo. U većini stilova rock i blues muzike gitaristi retko koriste ove mogućnosti, jer se smatra da ton iz pojačala kabineta zvučnika ima sebi svojstvenu boju i toplinu.

Modele pojačala s zasebnom glavom pojačala koja se obično nalazi na vrhu jednog ili više zvučnih kabineta zovemo "stack" odnosno "full stack" pojačala. Na ovom popisu svakako su i modeli glava pojačala koji uz standardne ulaze imaju i dodatni ulaz za mikrofon (što nije često pružena opcija, a čije ograničenje upotrebe zavisi o modelu napajanja), i prepozna se po tro - pinskom XLR konektoru. U daljem popisu gitarskih pojačala nalaze se tranzistorski modeli, koji su od cevnih modela lakši u težini, i manje su tržišne cene. Njih muzičari bluesa i rocka izbegavaju jer cevna pojačala kako je rečeno, imaju svoj specifični ton, kojeg tranzistorski modeli ne mogu proizvesti. Cevna pojačala su teža i skuplja od tranzistorskih, a njihovo održavanje iziskuje potrebu periodičnog menjanja cevi i re-bias (ujednačavanje napona) izlaznih cevi. Zbog toga su neke kompanije dizajnirale modele koji ne trebaju ovakav vid održavanja, već su modeli pojačala koji su dizajnirani kombiniranom ugradnjom cevi i tranzistorske tehnologije. Najnoviji skok u dizajnu pojačala očitava se u razvoju i primjene mikroprocesora i digitalne obrade signala, te primene "modelirajućih modela pojačala" koja su se razvila u kasnom '90-im godinama. Ovi modeli mogu simulirati zvukove raznih drugih poznatih cevnih modela pojačala, mada nisu tako dizajnirana. Zatim, tu su i modeli pojačala s procesorima i sofverom koja uspješno oponašaju zvuk klasičnih pojačala.

Muzičarima je na izbor dostupan široki spektar modela pojačala od kojih su neki dizajnirani za opštu upotrebu, neki za upotrebu specifičnih instrumenata, ili za reprodukciju specifičnih zvukova.

Delimo ih u dve grupe: pojačala prema nameni, i prema modelu pojačanja.

Prema namjeni

    Standardno gitarsko pojačalo ponekad dizajnirano s vibrato i reverb efektom, prepoznatljivo je po toplom i čistom zvuku. Standard modeli pojačala kao npr. iz Fender "Tweed" serije često se koriste u tradicionalnoj blues ili country muzici, ali su isto tako popularni i među muzičarima koji neguju indie i alternativni stil muzike.

    Pojačala za klavijature u početnoj zamisli bila su dizajnirana kao klasična pojačala, da bi se sa promenom stila muzike pojavili novi modeli koji su u sebi imali efekt distorzije. Ovakvi modeli pojačala ponekad kao dodatak imaju i on-board mikser koji klavijaturisti daje mogućnost korištenja više klavijatura.

    Hard-rock pojačala po definciji imaju predviđeno predpojačalo s neophodnim kontrolerima: efekta distorzije za sve oblike i vrste zvuka, kao i filtere tona. U praksi to znači da uz naglašeni efekt distorzije gitarista otvori i pot gaina (čvrstine) blizu maksimuma. Jedan od najpopularnijh predstavnika za ovakav stil glazbe su modeli Marshall pojačala, koji se koriste u širokom spektru i drugih žanrova glazbe poput: pop-rocka, punk rocka, heavy metala i slično.

    Akustična pojačala svojim dizajnom su zamišljena tako da upotrebljena s instrumentima koji u sebi imaju ugrađen mikrofon ili piezo magnet reprodukuju akustičan, čist i transparentan ton. Inače, u osnovi su jako slična pojačalima za klavijature.

    Pojačala za bas gitaru su specifično dizajnirana pojačala za kvalitetnu reprodukciju niskih tonova. Nastala su kao potreba/odgovor usavršenim gitarskim pojačalima jer se klasični (onda zvani) uspravni bas zvukom više nije mogao nositi s njima. Današnji modeli bas pojačala daleko su dizajnerski napredovala: imaju ugrađen kompresor koji štiti pojačalo pri sviranju na višoj snazi, ili imaju direktan izlaz za spajanje bas signala u miksetu. A zbog specifičnih temperaturnih uslova koji vladaju unutar pojačala rešenje se pronašlo u pasivnim ili kombo hladnjacima. Zbog toga su od gitarskih modela puno teža.

Prema modelu pojačanja

Modeli cevnih pojačala do uvoda tranzistorskih 1970. godine, superiorno su dominirali muzičkim tržištem. U stvari, uprkos velikoj prednosti tranzistora, njihova popularnost za razliku od nekih drugih cevnih uređaja kao TV-a, koji je danas slobodno rečeno de-mode konstantno održala. Razlog tome je njihov jednostavan dizajn, kojeg u principu čini predpojačalo s barem dve triode. Princip rada je taj da jedan signal preko pota za ton bude prebačen u druge segmente pojačala. Ostali signali trioda razdvajaju se prema kontrolnoj lampi i sklopnom prekidaču (on/off) na pojačalu. U modele predpojačala i pojačala većinom su ugrađene ECC83/12AX7/7025, a na izlazu EL34/6CA7/KT77 ili 6L6/KT66 modeli vakuumskih cevi. U svetu zbog različitog sistema označavanja poznata su kao: "tube powered" ili "valve powered". Uglavnom misli se na isti model proizvoda. I Leo Fender je dizajnirao modele cevnog pojačala s 6V6 cevi, ali je ubrzo ugrađivao model 6L6 cevi jer su pojačala imala bogatiji i žešči zvuk.

    Cevna pojačala u principu rade po izvedbi prostog električnog kruga kojeg štiti transformator niskog napona. Ovim modelima pri slabijem naponu vakuumske cevi na izlazu se stvori opterećenje koje automatski oduzima potrebnu radnu snagu. Kao produkt stvara se efekt izobličene kompresije zvuka. Kod Hi-fi uređaja tada se opaža negativno slabiji dinamički raspon, ali zato ova pojava kod gitarskog pojačala znači dobru kompresiju i dugo trajanje tona (dugi sustain).

    Tranzistorska pojačala su modeli nastali nakon izuma i primene tranzistora u elektronici. Što se tiče dizajna, u osnovi su to manji modeli prilagodljivi za kućnu upotrebu i vežbe u manjem prostoru. Idealni su za prevoz. Od cevnih modela tranzistorska pojačala cenovno su nižeg razreda, a svoju primenu su našli kod muzičara koji pri izražavanju svoje muzike preferiraju čistiji zvuk, bez primesa distorzije.

    Modelirajuća pojačala su modeli pojačala koncipirani na primeni digitalne tehnike. Tako dizajnirana imaju mogućnost modeliranja i simulacije zvuka, što im pri ozbiljnijem radu u studiju, ili na sceni, daje prednost pred drugim modelima. Princip rada se sastoji u tome da se pomoću digitalnog zvučnog procesora ulazni analogni signal pretvori u digitalni. U biti ovi modeli uspešno kopiraju i simuliraju rad tranzistorskih i cievnih modela pojačala, što nailazi na negodovanje iskusnijih gitarista koji smatraju da stvarne zvučne kabinete u fazi kreiranja zvuka ne može zamijeniti nikakva digitalna tehnika.

    Hibridna pojačala su najsavremeniji model različitih izvedbi. Najčešće su dizajnirana tako da predpojačalo jeste/ima oblik cevi koje ne prekida maksimalnu amplitudu nego ostane u toj visini, i kao rezultat takvog signala stvori kompresiju koja reprodukuje puniji overdrive zvuk. Otporniji su od tranzistorskih modela jer pojačani signal kroz tranzistorsku tehniku proslede direktno zvučnicima, a da im pri tome sama snaga nije bitna.