Konstrukcija električnih gitara

Konstrukcija i izgradnja električnih gitara varira kako na obliku tela, i konfiguracije vrata, tako i na mostu(kobilici) i konstrukciji magneta. Međutim, neke funkcije su prisutne na većini gitara. Slika 1. prikazuje različite delove električne gitare . Glava gitare ( 1 ) sadrži glavu sa čivijama ( 1.1 ) , koji koriste pužni par sistem za podešavanje. Gornja kobilica ( 1.4 ) je tanak prag nalik na traku i pravi se od metala, plastike, grafita ili kosti, podržava žice na kraju tela instrumenta. Pragovi ( 2.3 ) su tanke metalne trake koje zaustavljaju žice na odreženom tonu kada je gitarista pritiska. Podupirač vrata ( 1.2 ) je metalna šipka (obično podesiva) koja suprotstavlja napetost žica da bi zadržao vrat u ravnom položaju. Markeri položaja ( 2,2 ) su obeležja tonova na fingerboard-u, zarad lakše orijentacije tokom sviranja.

Slika 1.

Vrat i fingerboard ( 2.1 ) se produžuju iz tela. Na spoju vrata i tela( 2.4 ), vrat se vezuje za telo ili lepljenjem ili šrafljenjem. Telo ( 3 ) je obično napravljen od drveta sa čvrstim, polimer lak finišom. Žice vibriraju u magnetnom polju od magneta ( 3.1 , 3.2 ) proizvode električnu struju u namotaju koja prolazi kroz kontrole tona i glasnoće (3.8) sa izlaznim priključkom. Neke gitare imaju piezo magnete, pored ili umesto, standardnog električnog magneta.

Neke gitare imaju fiksni most(kobilicu) ( 3.4). Drugi imaju opruge zašrafljene na most i zovu se vibrato bar, tremolo bar, ili Vhammi bar. Takva kobilica omogućava gitaristi da menja nivo tonaliteta jedne note ili akorda na gore ili dole. Plastični pickguard(zaštitnik od trzalice) na nekim gitarama štiti telo od ogrebotina ili obuhvata kontrolu šupljinu koja drži najveći deo električne instalacije.

 

 

Stepen do kojeg izbor drveta i drugih materijala u čvrstom telu gitare (3) utiče na zvučni karakter je sporna. Mnogi veruju da je veoma značajno, dok drugi misle da razlika između karatkera zvuka je suptilna. U akustične gitare i Archtop gitare, izbori drveta jasnije utiču na ton.

Tipična drva za izradu gitara od punog drveta obuhvataju drvo Jove (Daje svetliji ton, ali dobro zaobljen), Jasen (Slično Jovi, ali sa izraženijim visom i niskim frekvencijama), Mahagoni (Tamniji, topliji ton sa izraženim sustain-om), Topola(slično Jovi), Lipa (Veoma neutralna),  Javor (veoma svetao ton) je takođe popularano drvo za telo, ali je veoma teško. Iz tog razloga se često stavlja kao "top " na gitari koja je napravljena prvenstveno od drugog drveta. Jeftinije gitare su često napravljeni od jeftinijieg drveta, kao što su šperploča, Bor ili Agathis - nisu pravo puno drvo i mogu da utiču na trajnost i ton. Iako je većina gitara napravljena od drveta,  može da se koristiti bilo koji materijal. Materijali kao što su plastika, metal, pa čak i karton su korišćeni u nekim instrumentima.

Izlazni priključak gitare obično daje mono signal. Mnogi gitare sa aktivnom elektronikom koristite poseban potenciometar sa dizalicom sa pomoćnim kontaktom koji se koristi za stereo. Ove gitare koriste dodatni kontakt da isključi uzemljenje sa baterijom ne bi li povećao trajanje baterije kada je gitara isključena. Standardni gitarski kablovi koriste visoku impedansu 1/4 inča (6,35 mm) mono utikač.

Nekoliko vrsta gitara poseduju stereo izlaz. Na primer Rickenbacker gitare opremljene Rick -O- Sound-om. Postoji niz načina kako "stereo" efekat može biti realizovan. Obično, ali ne isključivo, stereo gitare sprovode struju magneta vrata i kobilice odvojeno na poseban izlaz na gitari. Stereo kabel onda sprovodi svaki signal ka svom lancu signala ili pojačala. Za ove aplikacije, najpopularniji konektor visoke impedanse 1/4 inča utikač  vrh, prsten i rukav konfiguracija - takođe poznat kao TRS (tip, ring and sleeve) konektor. Neki studio instrumenti, posebno određeni Gibson Les Paul modeli, inkorporiraju konektor niskog otpora,  3-pinski KSLR konektor za uravnotežen audio. Postoje mnoge egzotične varijante povezivanja i konektori radi funkcije podrške hexaphonic magnetima ili za midi.

Električna gitara: početak

Ideja električne gitare nastala je oko 1920. godine, kad su se tražile mogućnosti da gitara bude glasnija i prisutnija. Ondašnji komercijalni i džez orkestri kao i studije za snimanje pozivali su proizvođače muzičkih instrumenata da naprave glasnije i jače gitare. Oko 1930. godine uvidelo se da se ovo može postići jedino uz električno pojačanje. Nova metoda naravno imala je i protivnika koji su smatrali da bi muzika time propadala. Prve električne gitare svirale su se u kantri, džez i bluz muzici.

Oko 1923. godine je Lojd Loar (Lloyd Loar) eksperimentisao sa elektromagnetnim konvertorima. Napravio je senzor koji je primao vibracije tela gitare i pretvarao u električne signale. Pošto su senzori bili prilično nepraktični, taj sistem nije imao veliki komercijalni uspeh.

Džordž Bjučemp (George Beauchamp) je zajedno sa Adolfom Rikenbejker (Adolph Rickenbacker) 1931. godine napravio zvukosnimatelj koji je primao vibracije direktno sa žica gitare. Zvukosnimatelj je stavio na jednu tzv. lapsteel ili havajsku gitaru. Nastao je osnovni princip današnjih električnih i time prva električna gitara. Patent za gitaru koja je nazvana frying pan(na srpskom: tiganj za pečenje), poslat je 1932 u Vašington na overu. U Vašingtonu imali su skeptiku prema novoj gitari, i kad je 1937 stigla overa, drugi proizvođači već su imali svoje modele električnih gitara, tako da patentiranje najzad nije ništa pomoglo.

Prva regularna serijska električna gitara bila je ES-150 (ES-150) iz 1936. godine od firme Gibson. ES-150 bila je namenjena kao džez-gitara. ES je stajalo electric spanish, manje zbog klasične „španske“ gitare nego zbog načina rukohvata nasuprot havajskim gitarama kao što je bila gitara od Bjučempa i Rikenbejkera. 150 je stajalo za ondašnju zvaničnu prodajnu cenu od 150 američkih dolara.

Sledeći korak bio je the Log (na srpskom: panj) iz 1941. godine od Les Pola. Les Pol je uzeo akustičnu gitaru, isekao je u sredini i tu ubacio elektromagnetni konvertor. Time su znatno redukovane reakcije vibracija električnih gitara. Ovim se stvorio pravac tzv. solidbody-gitarama, tj. gitare sa jednim telom.

Prvu električnu gitaru sa jednim ili masivnim telom (solidbody) napravili su 1948. godine Pol Bigsbi (Paul Bigsby) i kantri muzičar Merl Trejvis (Merle Travis). Ova gitara u raznim varijantama prodavala se do ranih 1960-ih.

Na osnovi gitare od Bigsbija i Trejvisa je Leo Fender 1950. godine napravio svoju esquire-gitaru, koju će nešto kasnije da preimenuje u telecaster (prvobitno ime je bilo broadcaster). Telekaster je prva električna gitara koja je ušla u masovnu proizvodnju. Telekaster slede Les Pol od Gibsona iz 1952. godine i stratokaster (stratocaster) iz 1954. godine, sa kojima konačno počinje era električnih gitara ."

Kratka istorija gitare

Gitara je drevni i plemenit instrument, čija istorija može da se datira preko 4000 godina unazad. Postoji dosta teorija o poreklu instrumenta, često se tvrdi da je gitara razvijena iz instrumenta koji danas zovemo luta ili iz drevnog grčkog instrumenta kitare(Greek: κιθάρα, kithāra, Latin: cithara). Istraživanja koje je sproveo Dr. Majkl Kaša šezdesetih godima su pokazala da su ove trvrdnje neistinite. Dr. Majkl je dokazao da je luta rezultat posebne linije razvoja i da sa gitarom deli isto poreklo, ali da nema uticaja na razvoj same gitare. Uticaj u suprotnom smeru je neopoziv. Utvrđeno je da su izumitelji gitare izvršili ogroman uticaj na dizajn i razvoj lute sa pragovima prepravljajući instrument Ud, koji su doneli Muri iz Španije. Kad je u pitanju izvor iz grčke kitare, jedini dokaz koji govori u prilog tezi da gitara potiče od kitare je sličnost u imenu između grčke reči "khitara" i "španske quittara", sam izgled i dizajn ovih instrumenata govori u prilog činjenici da se radi o dva komplento različita instrumenta.

 Poreklo svih prethodno navedenih instrumenata nalazimo u arheološkim nalazištima Sumerske, Vavlonske i Egipatske civilizacije. Prvi žičani instrumenti poznati arheolozima su instrumenti napravljeni od kornjačinog oklopa kao rezonatora, savijenog štapa i žica od životinjskih creva ili od svile. U današnjim muzejima postoje mnogi sačuvani instrumenti tog tipa. Oko 2500-2000 godine p.n.e pojavljuju se napredne "harfe" sa 11 žica. Napoznatiji sačuvan instrument je harfa Kraljice Shub-Ad, koja je pronađena u njenoj grobnici.

Druga vrsta instrumenta koji se pojavljiva u drevnim civilizacijama je Tanbur. To je vrsta žičanog instrumenta sa dugačkim vratom, sa rezonatorom u obliku jajeta napravljenog od drveta. pretpostavlja se da je tanbur nastao iz harfe od kornjačinog oklopa i da je vrat ispravljen da bi se omogućilo da se sada žica pritiska i tako omogući veći broj nota da bude odsviran. Postoje dokazi u egipatskim grobnimn slikama da su se ovi instrumenti, zajedno sa flutama i perkusijama koristili u ansamblima još pre 3500-4000 godina.

 

Ovakve i slične instrumente arheolozi su takođe nalazili nepromenje na područjima drevne Persije i Mesopotamije. Mnogi od ovih instrumenata su preživeli do modernih vrenema, gotovo u identičnom obliku kao što su folk instrumenti turski saz, grčki buzuki, balkanska tamburica, iranski setar i afganistanski pančtar.

Najstariji očuvan instrument nalik gitari je pripadao egipatskom pevaču Har-Mose-u, i smatra se, do sada pronađenom, najstarijom gitarom na svetu. Instrument je pronađen u grobnici u kojoj je Har-Mose sahranjen. Njegov instrument je imao tri žice i trzalicu a rezonator je bio napravljen od čedara. Danas se čuva u Arheološkom muzeju u Kairu.

Šta je gitara u odnosu na druge slične žičane instrumente? Da bi razlikovali gitaru, potrebno je dati definiciju iste. Dr. Majkl Kaša definiše gitaru kao instrument sa " dugim vratom sa pragovima, ravnu drvenu zvučnu kutiju sa ravnim pozadinskim delom, vrlo često zakrivljenih strana". Najstarija predstava instrumenta sa takvim osobinama se nalazi u kamenoj rezbariji pronađenoj u mestu Alaca Huyuk u Turskoj.

 

Luta je sledeća linija razvoja instrumenta nalik gitari. Ime dobija od arapske reči "Al'ud", što bukvalno znači drvo. Al'ud, Oud ili Ud je razvijena verzija tanbura koju su Muri doneli u španiju sa sobom. Do tog trenutka jedine proneme na Oud-u u odnosu na drevni tanbur su bile malo drugačije proporcije i vrat bez pragova. Evropljani su dodali pragovi i takav instrument nazvali Lauta.  Lauta se definiše kao instrument sa kratkim vratom, sa puno žica, velikim telom u obliku kruške, velikim rezonatorom i specifičnom oštro nakrivljenom glavom.

Sada je malo jasnije zašto gitara nije mogla da bude izvedena iz laute, jer se prema definiciji obainstrumenta razlikuju u suštinskim stvarima, poput razlike u dužini vrata i obliku rezonatorske kutije.

Ime "gitara" dolazi iz Sanskrt reči za žicu "tar". Mnogi nepromenjeni instrumenti, koji datiraju od pre 3000-4000 godina, dan danas se koriste u Centralnoj Aziji. Mnogi od tih žičanih instrumenata imaju sufiks "tar" u svom imenu, dok prefiks obično označava broj žica, tako da na primer imam Dotar - dvožični instrument koji se i danas koristi u Turmestanu., potom Setar - instrument sa tri žice...itd.

Tanbure i harfe su se prenosile iz drevnih zemalja uz pomoć putnika, moreplovaca i trgovaca. Tako je i četvorožičani persijski chartar stigao u Španiju, gde je donekle promenio konstrukciju i formu, dotate su mu dve žice u unisonu i kao takav instrument bio je poznat pod imenom quitarra ili chitarra.

Takvi instrumenti su se razvijali tokom vekova, i dodavane su im i oduzimane žice. Ime gitara vodi porekle iz staropersijskog naziva za četvorožičani instrument chartar. Mnoge varijacije ovog instrumenta na evropskom kontinentu se mogu nači u ilustracijama i skulpturama crkava i katedrala od rimskog doba pa do srednjeg veka.

Početkom renesanse, četvorožičana gitara se ustalila kao vrlo popularan instrument tog doba. Najranija pisana muzika za "chitarr-u" je napisana u 16 veku n.e. u Španiji. Prva petožičana gitara (guitarra battente) se pojavila u Italiji u isto doba, i postepeno je zamenila chitarr-u. već tada je standardan štim bio AGDHE, kao prvih pet žica moderrne gitare. Zajednički razvoj sa lautama deli razvoj umnožavanja pragova, od početnih 8 do 12.

Tranzicija ka šestožičanom instrumentu se desila u Italiji kada je dotata još jedna žica na tada već popularnu petožičanu "guitarra battente". Pošto su dotadašnje gitare imale po jednu žicu u unisonu, vremenom se to odbacilo u korist šest samostalnih žica, i za to su zaslužni Itajilani, tako da pratktično možemo reći da je moderna šestožičana gitara nastala iz dvanaetožičane, a ne obrnuto kako se obično mislilo.

Tokom narednih vekova došlo je do usavršavanja i razvoja dizajna tako da već pošetkom 19. veka vidimo kako je moderna gitara poprimila svoj oblik.

Moderna "klasična" gitara dobija svoj savremeni oblik kada je Španski graditelj instrumenata Antonio Tores oko 1850. godine povećao telo instrumenta, promenio proporcije i ubacio frekfencijski šablon unutar tela, zarad kvalitetnijeg zvuka. Njegov dizajn je radikalno promenio jačinu zvuka i kvalitet tona, i ubrzo postaje konstrukcijski standard. Do današnjeg dana Toresova konstrukcija gitare je ostala nepromenjena.

Odprilike u isto vreme kada je Tores počeo da razvija svoj revolucionarni dizajn, nemački imigrant u USA Kristijan Frederik Martin, počinje da razvija ukršteni sistem i po prvi put koristi metalne žice. Metalne žice su masovnu produkciju doživele od 1900. godine upravo zbog Martinovog dizajna koji je u odnosu na Toreson doprineo da se zvučni spektrum metalnih žica iskoristi tako da su gitare sa metalnim žicama davale još jači zvuk. U to vreme Martinova konstrukcija postaje industrijski standard za gitare sa metalnim žicama.

 Krajem 19. veka Orvil Gibson počinje proizvodnju archtop gitara, ili džez gitara. One su se razlikovale od dotadašnjih Martinovih gitara po tome sto su bile zapravo spoj gitare sa metalnim žicama i tela koje je podsećalo na čelo, gde je donja kobilica trpela veću tenziju od gornje, što je omogućilo da gornji deo vibrira slobodnije i time dodatno poveća jaćinu zvuka. Tokom 1920. godine Lojd Loar se udružio sa Gibsonom i umesto ovalnog otvora, napravio prepoznatljive f-holes na telu, tremolo kobilicu i fiksnu kobilicu kao na čelu. Ta gitara je zbog svog karekterističnog zvuka i jačine bila popularna među jazz muzičarima, tako da i dan danas Gibsonova archtop gitara nosi naziv jazz gitara.

Sledeći korak u evoluciji gitare je bilo uvođenje elektro magneta. Magnet je jednostavni električni transduktor, uređaj koji provodi jedan oblik energije u drugi. u slučaju gitare, magnet beleži vibracije metalnih žica i prvodi mehaničku energiju u električnu. Uz pomoć pojačala ovaj se signal pojačava na željenu glasnoću. Magneti i pojačala su tokom vremena definisali određeni karakter zvuka električnih gitara, tako da su celi žanrovi muzike iznikli zahvaljujući ovoj tehnologiji. Prve gitare sa magnetima su bile archtop ili jazz gitare u kasnim 1920. godinama, međutim nisu imale neku popularnost sve do Gibsonovog modela ES150 iz 1936. godine koju je popularizovao američki jazz muzičar Charlie Christian.

Na kraju sa razvojem pojačala mogla se smanjiti retonatorska kutija i tokom 1930-40. godina na tom polju su radili razni proizvođači gitara, koji su i dan danas poznati Les Paul, Leo Fender, Paul Bigsby. U tom vremenu se i rodila električna gitara od punog drveta kakvu danas poznajemo. Kontroverza traje i danas ko je od navedenih proizvođača prvi izumeo električnu gitaru od punog drveta. U svakom slučaju, ovaj revolucionarni instrument i dan danas vlada u mutičkom svetu, kroz sve moguće žanrove i gotovo bi bilo nezamislivo bez ovakvog instrumenta, da imamo muziku kakvu poznajemo u poslednjih 80. godina.